Vodič nas je začinio istorijskim anegdotama tokom uspona; lift nas je brzo odveo u visine, a vatrena panorama zalaska sunca doslovno je ućutkala celu našu grupu.

Opcija 'preskoči red' stvarno je uštedela 45 napetih minuta; kada se kula zabljesnula svakog sata, svi su uzdahnuli, telefoni su se podigli za nezaboravne fotografije.

Obezbeđenje je bilo brzo, Mandarin slušalice su bile jasne, a stajanje na prozirnom podu prvog nivoa bilo je kao da lebdite iznad pariskih ulica.

Ranojutarnji termin bio je miran; naš vodič je ukazao na kranove Notre-Dame, obris La Défense i ptičji poj Montmartrea koji je odzvanjao preko Sene.

Deca su volela teleskope; vetar na vrhu je hladan, pa ponesite jaknu, ali zadivljujući pogled od Sacré-Cœur-a do udaljenih predgrađa zaista očarava.

Dvije brze promene lifta, kroasan i espreso u kafiću dok je Sena klizila ispod—skup užinak, ali neprevaziđena pozadina.

Vodilac zaljubljenik u inženjerstvo oduševljeno je pričao o zakovicama, fizici vetra i Žanove gvozdene matematike; e-karte su momentalno skenirane, bez ikakvih problema sa papirom na ulazu.

Kiša nas je iznenadila, ali natkrivena terasa omogućila je svima da posmatraju dugu koja se proteže iznad krovova Pariza—dokaz da ova znamenitost sija čak i kroz izmaglicu.

Noćna tura osvetlila je grad rastopljenim zlatom; verenik je zaprosio pod svetlucavim svetlima, a stranci su aplaudirali—pariska magija na 276 metara visine.

Silazeći niz 674 stepenika, izbegnuti su redovi za lift, a otkriveni su skriveni detalji od gvožđa; listovi su pekli, fotografije su se neumorno snimale, uspomene trajno urezane.